U doba COVID-19 učim se strpljenju i toleranciji

Prenosimo utiske naučnice Sande Ljubičić, biohemičarke i postdoktorantkinje Harvarda, zaposlene na Fakultetu Medicine u Ženevi. Sanda će biti jedna od učesnica Nedelje Inovacija koju AFA tradicionalno organizuje treći put.

“U Švajcarskoj ne rade škole, obdaništa, i univerziteti. Progresivno su se zatvorili i restorani, kafići, barovi i diskoteke. Ja ne radim od 17. marta, datuma kad sam otišla u laboratoriju da bacim ćelije koje sam održavala i da očistim mesto za rad pre nego što nam zabrane ulazak na fakultet. Rektorat je odlučio da do 27. marta zvanično ljudi koji su saradnici mogu da idu u svoju laboratoriju samo na kratko da bi održavali životinje koje imaju, ali ekperimenti treba da se završe, ili da se prekinu. Od 27. marta je ulazak u univerzitet samo dozvoljen ljudima koji rade u oblasti koronavirusa.

Vlada smatra da ne treba preduzimati stroge mere izolacije. U principu se savetuje ostajanje kod kuće, i zabranjeno je biti u grupi od više od 5 ljudi. Nemamo policijski čas, bar za sad. Što se moje porodice tiče, mi imamo dete od skoro dve godine i možda na svaka dva dana izlazimo da se pola sata prošetamo oko kuće. Jednostavno tako funkcionišemo, i ne pričamo ni sa kim, iako nam se retko dešava da sretnemo ljude koje poznajemo pa, poštujući fizičku distancu od 1.5-2m, popričamo na par minuta.

U bolnicama je, kao što možete da zamislite, velika panika. Lekari širom Švajcarske mole da ljudi ostaju kod kuće. Ima pacijenata svih uzrasta, dosta starijih 65+, kao i u drugim zemljama, ali takođe mnogo mladih koji imaju simptome poput kijavice ispostavi se da su pozitivni na virus, dok neki čak završe na respiratoru. Na urgentnom, intenzivnoj nezi i odeljenju za infektivne bolesti i koronavirusu se nose rukavice i FFP2 maske. Na ostalim odeljenjima, kao što mi je kolega lekar preneo, se ne nose niti maske niti rukavice ali se ruke dezinfikuju. Svi švajcarski lekari (naravno ako su zdravi) iz svih oblasti i bez izuzetaka su upisani kao pomoćnici za sadašnju krizu, i moraju uvek biti spremini da se pojave u bolnici na poziv. Odlučeno je da lekari moraju da rade i do 50-60 sati (bez pauze) nedeljno jer nedostaje bolničkog osoblja. Po mom mišljenju a i mišljenju mnogih drugih, to je opasno, jer zdravstveni radnici ne mogu da se dovoljno odmore da budu skoncentrisani na pacijente. Pretpostavljam da je slična situacija u Srbijii i u celom svetu.

Testovi na koronavirus koštaju 180 CHF i u principu se testiraju jedino oni koji pokazuju simptome, uključujući kašalj, bol u grlu i koji imaju preko 38 temperaturu. U apotekama u principu nema maski i rukavica, i postoji lista za čekanje u narednim nedeljama, kada će apoteke biti snabdevene. Jedna kutija hirurških maski (kutija od 100) košta 30 CHF, dok rukavice koštaju od 16-20 CHF (kutija od 100). Ispred apoteka i supermarketa se u principu čeka, 2m je razmak između svake osobe; u apoteke najviše može 3-4 osobe u isto vreme da uđe, u supermarket manje od 100 ljudi.

Naučnici i biolozi pomažu nauci u oblasti koronavirusa tako što daju svoj materijal za rad (pipete, reagense, materijal za ćelisku kulturu, i slično). Oni koji su zainteresovani da volontiraju (kao što sam i ja), mogu da se prijave na sledeći sajt: https://crowdfightcovid19.org/volunteers. To je platforma koja okluplja naučnike iz svih oblasti, i koja omogućava saradnju sa naučnicima u oblasti koronavirusa. Kad se prijavite, dobijete neke zadatke koje možete da obavite od kuće (ako ste u izolaciji), ili u laboratoriji (ako ste još uvek na poslu). Pozivam sve naučnike da se pridruže, kako bi mogli da doprinesu brzom razvijanju istraživanja u ovoj oblasti koji će doprineti da se pronadje lek ili brže razvije vakcina protiv ovog virusa.

Pored svega što prouzrokuje ova biološka kriza, u meni preovladava strah od ekonomske krize, a i poslednjih par dana strah od bolesti. Do sada nisam bila puno zabrinuta, jer stalno pazim gde idem ako izađem, pazim šta diram, i pazim da uvek perem i dezinfikujem ruke, pre i posle ulaska u kuću (kao što sam u principu i radila), a i kad sam u kući ih neprestano perem, tako da sam razvila psorijazu zbog suve i preterano oprane kože. Međutim, strašno je što se pored koronavirusa razvija i druga bolest a to je strah. Strah umanjuje imuni sistem, i dozvoljava da infekcije buknu čak i kod zdravih i jakih ljudi, koji imaju solidne zaštite. Zato, u kući, čovek treba da nađe interesovanje koje nije vezano za sve ovo. Savetujem ljudima da čitaju, da kuvaju, da vežbaju, da pišu, i da se posvete deci, što ja takođe pokušavam. Nije lako, ima tu mnogo tenzije, nervoze, ja se lično osećam kao da sam u zatvoru, jer sam navikla na svoj aktivni, poslovni život. Ali i to postavlja mnoga pitanja u vezi naše egzistencije, ljudi bi trebalo da se okrenu sebi, svojoj porodici, da shvate da ništa nije zagarantovano u životu, da su strpljenje, tolerancija (koje ja još uvek stičem) i slušanje drugog su veliki kvaliteti i omogućavaju da budemo bolji ljudi.

Na kraju, hoću da navedem ključnu temu: Važnost ulaganja u nauku i istraživanje. Ovo što se dešava nam pokazuje koliko fundamentalne nauke, ali i razvoj treba da budu mnogo bolje tretirane u celom svetu. Ovo što se dešava je takođe rezultat lošeg tretiranja naučnika i njihovog ulaganja u zdrav razvoj svake države. Dok niko nije bio spreman na ovu pandemiju, a naročito lekari koji sad širom planete daju svoje živote, naučnici u oblasti koronavirusa su nas opominjali decenijama da će ovaj tip virusa biti zakasnela bomba ako se nešto značajno ne uradi za ulaganje u preventivu. Nažalost nije se ulagalo u tu oblast, studije već postoje od 2007, nakon razvijanja prvog SARS-CoV virusa ali kliničke studije za razvoj vakcine nisu bile završene zbog nedostatka finansiranja. Smatram da nećemo nikad biti spremni ako iz ove lekcije ne naučimo da je važno da se ulaže u nauku i u popularizaciju te oblasti, da bi ljudi shvatili da je ona osnova za opšti razvoj svih privrednih grana.”