Ko je bila Ksenija Atanasijević, prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu

Tačno pre četrdeset godina, preminula je u Beogradu Ksenija Atanasijević, prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu i prva dama izabrana u zvanje docenta u Srbiji.


Ksenija je rođena 1894. godine, kao šesto dete u porodici. Majka Jelena je umrla pre nego što je Ksenija napunila šest meseci, a otac dr Svetozar Atanasijević, lekar i upravnik Opšte bolnice u Beogradu koji je studirao u Berlinu zajedno sa najboljim prijateljem, književnikom Lazom K. Lazarevićem, preminuo je kada je Ksenija imala svega 12 godina. Brigu o njoj preuzela je njena maćeha Sofija, nastavnica Više ženske škole. Ksenija je imala dva brata - Milutina koji je poginuo 1915. godine u Albaniji i Dragomira, koji je preminuo 1938. godine. Ksenijina sestra Ruža bila je nastavnica ručnog rada u Privatnoj ženskoj gimnaziji U beogradu i Novom Sadu, dok je druga sestra bila udata za profesora Pavla Ljotića.


Ksenija je završila državnu žensku gimnaziju 1911/12. godine, iako početkom dvadesetog veka nije bilo uobičajeno da se ženska deca školuju. Njen najbolji prijatelj iz tog vremena, Rastko Petrović, danas je poznat kao jedan od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma, a njegova starija sestra, poznata slikarka Nadežda Petrović, predavala je Kseniji crtanje u Ženskoj gimnaziji i naslikala njen portret, kao jednu od svojih poslednjih slika u dvorištu kuće u Ratarskoj ulici.


Ksenija je, pod mentorstvom Branislava Petronijevića, diplomirala čistu filozofiju sa klasičnim jezicima na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sa najvišim ocenama. Ksenija je dosta govorila o profesoru Petronijeviću: "Na poslednjem seminaru bio je toliko odvratan da je jedan učenik pao u nesvest; njegovi časovi su bili fizički neizdržljivi - ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva; jedna studentkinja je počela da plače, a jedna je otišla i više nikada neće doći". Međutim, profesor Petronijević je uočio Ksenijin talenat za filozofiju i lično joj je zadavao izradu ozbiljnih radova iz metafizike, koje je trebalo da završi u jako kratkom roku.


Ksenija je izuzetno volela i svirala klavir, pa je tako bila pijanistkinja na okupljanjima u jednom stanu u ulici Majora Ilića, gde je navraćao i slikar Uroš Predić, nalazivši modele za svoje slike. Tako je nastao i čuveni Ksenijin portret, koji je Predić držao na vidnom mestu u svom ateljeu sve do svoje smrti kada je portret prenesen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU), u kojoj se i danas nalazi.


Doktorsku tezu o učenju renesansnog mislioca Đordana Bruna o trostrukom minimumu, izabrala je 1919. godine, međutim, pošto se u Beogradu tada nisu mogla naći stara i retka izdanja dela Đordana Bruna, profesor Petronijević je šalje na Ženevski univerzitet. Ksenija je dane provodila u biblioteci Ženevskog univerziteta, budući da je odlično poznavala francuski, nemački, engleski, ruski, starogrčki i latinski jezik. Diplomirala je 1. juna 1920. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Profesor Petronijević nije štedeo reči hvale za talentovanu studentkinju, pa su počeli tračevi o njihovoj navodnoj vezi između, zbog čega je Ksenija pomišljala da odustane od doktorata.


Ipak, 20. januara 1922. godine, sa svega 28 godina, Ksenija Atanasijević postala je prva žena koja je na Univerzitetu u Beogradu stekla zvanje doktora nauka. Njena doktorska teza nosila je naziv "Brunovo učenje o najmanjem", a odbranila ju je sa najvišom ocenom pred komisijom koju su činili dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. Profesori, koji nisu verovali da ženska osoba može da parira muškom umu, postavili su joj težak zadatak iz diskretne geometrije koji je ona sa lakoćom rešila, na šta je jedan od velikih matematičara upitao svoje kolege: "Verujete li Vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?"


Ksenija je 20. oktobra 1923. godine izabrana u zvanje docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu za predmet "Istorija klasične filozofije", iako je profesor dr Miloš Trivunac, na jednoj sednici rekao: "Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!"


Iako je Enciklopedija Britanika uvrstila njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli, Ksenija je tokom tridesetih godina prošlog veka doživela torturu na Beogradskom univerzitetu i na kraju bila prognana sa istog uz razne intrige i tračeve koji su o njoj kružili čaršijom.


Odbor Univerziteta u Beogradu, nije prihvatio zahtev za unapređenjem Ksenije Atanasijević u zvanje vanrednog profesora, optuživši je, neosnovano, za plagijat. Ksenija je, zbog narušenog fizičkog zdravlja, odlučila da sebi pomogne lečenjem visokofrekventnom strujom kod doktora Milana Markovića. Vremenom, Ksenija i dr Marković su se zbližili, iako je doktor bio oženjen, što je rezultiralo njegovim razvodom i sklapanjem braka sa Ksenijom u martu 1947. godine.


Ksenija je istovremeno bila i teoretičarka feminizma i aktivistkinja. Bila je stalna članica uprave i potpredsednica feminističke organizacije "Ženski pokret", na čijim je tribinama često govorila, kao i istaknuta članica u međunarodnim feminističko-pacifističkim organizacijama "Mala ženska antanta" i "Internacionalna organizacija žena za mir".


Za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija je odbila da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca, a kako je pre rata pisala protiv nacizma branivši Jevreje, Gestapo je ubrzo hapsi u Beogradu, kao i nove komunističke vlasti nakon rata. Nakon izlaska iz zatvora, lišena je građanskih prava, a njene knjige su stavljene na listu zabranjenih.


Najveća srpska žena mislilac, prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, autorka mnogobrojnih studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava, umrla je u Beogradu, 28. septembra 1981. godine, u osamdeset osmoj godini života nakon povrede glave zbog pada u svom stanu u Gospodar Jovanovoj 49. Tri meseca kasnije, Ksenijin suprug dr Milan Marković, takođe je preminuo, 2. januara 1982.



Ksenija Atanasijević sahranjena je u porodičnoj grobnici na parceli 10 na Novom groblju u Beogradu. Međutim, kako nije imala potomaka koji bi plaćali zakup grobnog mesta, kao i zbog nebrige države i društva, njen grob je „preoran“ i više ga nema. Nije poznato šta se dogodilo sa njenim ostacima, a jedini sačuvan trag danas na tom mestu jeste samo pločica JKP „Pogrebne usluge“ sa njenim imenom.


Izvor: Završni Rad