Iz ličnog ugla pripadnice Z generacije: Da li rad na daljinu stvara nove prilike?

O Z generaciji i njihovim (tj. našim) očekivanjima od budućeg posla u poslednje vreme se puno diskutuje, bar sudeći po člancima i konferencijama koje pratim.

Kao studentkinja druge godine ekonomije, i praktikantkinja koja je kroz praksu u AFA prvi put zakoračila u poslovni svet, mogu sebe nazvati pravim reprezentom Z generacije koji stupa na scenu rada. Koleginice iz AFA su mi prenele da su zaključci diskusija sa ovogodišnjeg AFA Talent Development Foruma, kao i istraživanja koja su sprovele među mladima, kompanijama i profesorima imala zajedničke tačke preseka i pokazala da generacija Z želi:

- smislen posao,

- mogućnost za učenje i rast,

- mogućnost rada na daljinu.

Sa prva dva se stoprocentno slažem. Ipak, nešto mi škripi kada govorimo o radu od kuće.

„Rad na daljinu otvoriće mogućnosti postojećim zaposlenima - posebno majkama, starateljima, starijim zaposlenima i osobama sa invaliditetom. Ako kompanije mogu stvoriti kulturu koja podržava i zaposlene u kancelariji i one koji rade na daljinu, zaposleni će moći da preuzmu poslove koji su im ranije zahtevali da se presele, da dosta putuju ili da svakodnevno putuju dugo do posla,“ kaže McKinsey izveštaj „Women in the Workplace 2020“.

Čitajući ovu rečenicu, osetila sam blagu nelagodu i neslaganje, jer se u meni očito vodi borba da li mi se ova tvrdnja dopada ili ne.

Razumem ja osnovnu ideju i slažem se sa njom. Rad na daljinu će omogućiti ljudima da završe više posla u manjem vremenskom periodu, jer će značajno manje vremena da troše na putovanje (posebno oni koji žive u milionskim gradovima ili u drugom gradu u odnosu na mesto rada). To će ostaviti više vremena za privatni život ili možda neki dodatni posao. Takođe, slažem se sa McKinsey-em da je rad na daljinu savršena opcija za ljude koji bi zbog posla morali da se presele u drugo mesto, možda čak i državu. Verujem da dosta ljudi od nekog posla odustane upravo zbog toga što ne žele da se sele iz hiljadu i jednog privatnog razloga (odvajanje od porodice, prijatelja, partnera...), iako im taj posao nudi velike karijerne prilike. U ovim slučajevima, kada su prilike iz čitavog sveta postale lakše dostupne i dostižne, rad na daljinu donosi fantastične mogućnosti.

Ipak, moram da se osvrnem i na onaj deo koji me lično brine i o kojem se, čini mi se, ne diskutuje dovoljno.

Verujem da većina vas zna, ali moram još jednom da istaknem, da su žene manje dostupne i fleksibilne za potrebe posla zbog toga što još uvek rade mnogo više neplaćenih kućnih poslova nego muškarci, kao što su održavanje kuće, kuvanje, briga oko dece i slično. Prema jednom izveštaju koji je objavio McKinsey, žene te poslove obavljaju više od 1.1 triliona sati godišnje dok muškarci potroše manje od 400 biliona sati godišnje. Zar ta brojka nije poražavajuća u današnje vreme? Ono što mene brine je da bi žene radeći od kuće dodatno slobodno vreme koje bi uštedele jer ne putuju na posao, iskoristile ne za profesionalni ili lični razvoj, već na kućne poslove. Bojim se i da bi pritisak okoline bio veći, jer kuća u kojoj si po ceo dan mora uvek da izgleda „cakum pakum“ (!?). Ovo znam iz ličnog primera, jer je moja majka do skoro radila od kuće, i ovde moram sa tugom da primetim da su ponekad žene ženama nažalost najveći neprijatelji. Upravo druge žene su smatrale da moja majka ceo dan „sedi kući“ i da zbog toga kuća uvek treba da bude u besprekornom stanju. Ne kažem da se treba obazirati na tuđa, neutemeljena mišljenja, ali smatram da se ženama koje rade od kuće ne odaje dovoljno priznanja.

Takođe, rad od kuće znači i da ste deci uvek dostupni, u svako doba dana ili noći, što karijerno ume da bude veliki izazov. Koliko god je sa jedne strane sjajno što roditelj naizgled ima više vremena da se posveti deci i njihovom odgoju, pritisak koji roditelji koji rade od kuće trpe je veliki. Usklađivanje poslovnih zadataka sa privatnim kontekstom ume da bude gotovo nemoguća mislija, a posledice trpe roditelji koji su preko dana rastrzani između posla i porodice, a uveče, kada deca spavaju, roditelji sedaju za kompjuter da rade, i tako u krug, godinama. Sami procenite koliko mislite da je to zdravo za jednu osobu.

Još jedna stvar zbog koje mi rad od kuće ne izgleda kao uvek sjajna ideja jeste to što je ljudima potrebno da se druže i budu u kontaktu sa drugim ljudima. Lično se osećam mnogo bolje kada „izađem iz kuće“ odnosno kada imam uživo kontakt sa drugima, kada se sredim i obučem za posao, „izađem na važduh“ nego kada sedim u svom domu ceo dan. Svi smo, nažalost, imali prilike da tokom korone iskusimo to beskonačno sedenje u kući. Iskreno, ja sam se osećala kao da sam zarobljena u nekom praznom prostoru, kao da se nalazim u praznoj milisekundi između dve scene u filmu. O produktivnosti u tom periodu svakako nemam mnogo toga pozitivnog da kažem.

Kad smo već kod osećaja „zarobljenosti“, ne mogu a da ne pomislim kako rad od kuće može da utiče na osobe (nažalost, najčešće žene) koje su u toksičnom okruženju, koje trpe nasilje bilo koje vrste. U scenariju gde žena koja trpi ima mogućnost da radi od kuće, povećavaju se šanse da ona nikada neće pobeći iz tog okruženja i spasiti se. Izlaskom iz kuće i interakcijom sa drugim ljudima lice u lice ona bi možda skupila snage da zatraži pomoć ili bi neko primetio da joj treba pomoć i pomogao joj. Bez socijalne interakcije, teško je pronaći tlo pod nogama i ohrabriti se na izlazak iz toksičnog okruženja ili prevazilaženje neke druge životne krize.

Takođe, kao početnici, tokom prakse u AFA od velikog značaja mi je svaka interakcija sa kolegama, svaka smernica, fidbek, pohvala, novi delegirani zadatak. Bojim se da bi online praksa bila značajno manje efektivna za moj profesionalni razvoj, pa ne mogu, a da ne skrenem pažnju da opcija rada od kuće u dobroj meri zavisi i od pozicije na kojoj si, senioriteta, potrebe posla, i što je najvažnije – tvojih ličnih potreba i afiniteta.

Ovo su prve stvari koje u meni pale crvenu lampicu kada se u superlativima govori o radu od kuće. Naravno, sve ima svoje dobre i loše strane, ali smatram da neke odluke treba pomno da se razmotre pre nego što se donesu, jer nije sve onako kako izgleda na prvi pogled. Na kraju krajeva, reč „fleksibilno“ i sama krije tajnu – format rada ne mora biti zakucan i nepromenljiv; važno je osluškivati lične potrebe i otvoreno i iskreno ih iskomunicirati sa poslodavcem. Verujem da je upravo to najbolji i najproduktivniji način za obe strane. U suprotnom, deo potencijala će iscureti u pogrešnom pravcu, a praćenje poslovnih trendova možda neće doneti rezultate kakvima se nadamo.

Marija Jevtić, studentkinja II godine FEFA i praktikantkinja u AFA