Žene u džezu se i dalje suočavaju sa brojnim preprekama na putu ka uspehu

Džez muzikom se bavi relativno mali broj muzičarki. Ženska izvođenja činila su svega petinu od 50 najboljih albuma NPR Music Jazz Critics Poll u periodu od 2017. do 2019. godine, a čini se da je ovo dugoročni trend: istraživanje britanskih džez muzičara 2004. godine pokazalo je da su 14% izvođača činile žene.


Kliše je da je muzika meritokratija u kojoj uspeh proizilazi iz kombinacije talenta i truda. Činjenica da je mali procenat žena prisutan u džezu često se povezuje sa tim da žene ne umeju da sviraju dovoljno dobro, da sviraju pogrešne instrumente ili jednostavno preferiraju druge muzičke žanrove i kulture.



Međutim, razlog leži u tome što muzičarke smatraju da je profesionalno okruženje neprijateljski nastrojeno. Poslednjih godina smo svedočili opsežnim izveštajima o seksističkim pretpostavkama u džez industriji, kao i izveštaje o seksualnom uznemiravanju. Jasno je da su promene u industriji neophodne. Ali, šta je sa publikom? Da li je upravo publika ta koja potpomaže seksizam u džez industriji?


Ispitivanje brojeva


Novi istraživački rad kombinuje analizu Džona Čiltona "Who is who of British Jazz", arhivu iz 2004. godine, sa podacima o izvedbama svakog od ovih muzičara izvučenim iz konstantno ažurirane "Lord Discography". Takođe, džez publika je ispitana uz pomoć vladinog istraživanja o učešću u kulturi 2016. godine.


Čilton daje bogatu sliku istorije britanske džez scene - ne postoji bolji izvor koji prikazuje toliko detalja o karijeri velikog broja džez muzičara. Među publikom, podaci vladinog istraživanja pokazali su da se više muškaraca nego žena prijavljuje za posećivanje džez koncerata, kao i da je jaz veći nego u rok muzici. Poređenja radi, verovatnije je da će žene prisustvovati koncertima klasične muzike nego muškarci. Džez muzičarke se stoga suočavaju prvenstveno sa muškom publikom i oslanjaju se na njih kada je u pitanju kupovina albuma. Dakle, žene u džezu i dalje zavise od muškaraca u svojoj karijeri.


Deo nedostatka žena odražava istoriju ovog žanra. Svet džeza pre Drugog svetskog rata bio je pretežno muški. Bilo je to vreme kada je gotovo bio tabu da žene profesionalno nastupaju u noćnim klubovima i plesnim salama, bar kada je reč o nastupima van benda. Međutim, širenje džez školovanja na univerzitete napravilo je razliku: džez programi na univerzitetima su bili otvoreniji za žene od neformalnih ili vojnih puteva obuke, pružajući pristup mrežama i akreditivima.


Izbor instrumenata i preferencije publike


Podaci pokazuju da 60% muzičarki čine pevačice, nasuprot 2% muzičara. Štaviše, prema istraživanju, muzičarke u proseku sviraju manje instrumenata od muškaraca. Poznavanje manjeg broja instrumenata može predstavljati jedan od razloga postojanja rodnog jaza u džezu.


Kada je reč o snimanju, postoji jasan i dosledan jaz između muzičara i muzičarki u broju snimljenih ploča, čak i kada se uzmu u obzir obuka, izbor instrumenata i period rođenja. Ovim se sugeriše da se žene suočavaju sa strukturnim ograničenjima pri snimanju, kako zbog kraće karijere, tako i zbog tendencije da su muški muzičari više traženi.


Trostruki fokus istraživanja na publiku, saradnju i snimanja, daje novu perspektivu o rodnim nejednakostima koja nas podstiče da iznova razmišljamo o tome na koji način stvari mogu biti drugačije. Džez publika je uglavnom starija i pretežno muška. Ona finansira festivale i snimanje ploča koji pružaju mogućnosti umetnicama: njihove muzičke sklonosti i željena koncertna iskustva su bitna, a festivalski programeri ih moraju uzeti u obzir.


Pretpostavke o tome šta publika želi imaju tendenciju da reprodukuju svet džeza kojim dominiraju muškarci. Publika može igrati veoma važnu ulogu u osporavanju ovih pretpostavki, tako što će postati otvorenija za različita muzička iskustva i, što je najvažnije, podržavanjem i investiranjem u talentovane džez muzičare.


Izvor: TheConversation