Širom sveta obeležava se 11. februar Međunarodni dan žena i devojaka u nauci

Ideja za obeležavanjem Međunarodnog dana žena i devojaka u nauci nastala je na zasedanju Komisije Ujedinjenih nacija za status žena, marta 2011. godine, kada je usvojen izveštaj sa zaključcima o pristupu i učešću žena i devojaka u obrazovanju, nauci i tehnologiji, kao i o promovisanju ravnopravnog položaja prilikom zapošljavanja žena i uslovima rada u ovim poljima. Decembra 2013. godine Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju o nauci, tehnologiji i inovacijama u kojoj je navedeno da je puna i jednaka dostupnost i učešće u nauci, tehnologiji i inovacijama za žene i devojčice svih uzrasta imperativ za postizanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena i devojaka u ovim oblastima.

Iako je institucionalizovano krajem 19. i početkom 20. veka, obrazovanje žena na globalnom nivou, a i kao predmet međunarodnih konvencija prepoznato je tek posle Drugog svetskog rata. Generalna skupština UN je tek 1979. godine usvojila Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, prema kojoj su države obavezne da preduzmu odgovarajuće mere radi uklanjanja rodne diskriminacije u obrazovanju i ostvare uslove za ravnopravno učešće žena kao subjekata i/ili nosioca obrazovnog procesa. Takođe, prema Pekinškoj deklaraciji, donetoj 1995. godine, rodno ravnopravno obrazovanje je prepoznato kao efikasan mehanizam za postizanje održivog razvoja i ekonomskog rasta. Stoga se zahtev za eliminisanje svih vidova diskriminacije između polova na svim nivoima obrazovanja našao i među Milenijumskim ciljevima razvoja.

Pitanje doprinosa žena u nauci, posebno u naukama kao što su fizika i matematika, postavilo se u širem konteksu tek u poslednjoj deceniji 20. veka. U Evropi, u sklopu Bolonjskog procesa , reforme visokog obrazovanja i promovisanja tzv. naučne opismenjenosti za sve se postavilo kao društveni imperativ.

U Evropi se iznenađujuće mali broj žena nalazi na pozicijama redovnih profesora na univerzitetima, ali taj procenat varira u zemljama: 10–15% u Danskoj, Litvaniji, Irskoj, Kipru, Austriji, Izraelu, Nemačkoj, Grčkoj, Holandiji, Češkoj i Belgiji, 15–24% u Španiji, UK, Norveškoj, Sloveniji, Italiji, Mađarskoj, Poljskoj, Švedskoj, Francuskoj, Bugarskoj, Finskoj, Portugaliji, Finskoj i Švajcarskoj, do visokih 32% u Rumuniji. Slična situacija je i u SAD, Kanadi i Australiji, gde u akademskom prostoru na visokim pozicijama žene čine svega jednu petinu zaposlenih.

Za razliku od univerziteta, čini se da su istraživačke institucije otvorenije za žene: najveći broj žena istraživača od 41% do 47% ima u Australiji, Evropi, SAD i Kanadi. Pitanje je, međutim, u kojoj su meri žene u institutima na pozicijama moći i odlučivanja.

Kompjuterske i informacione tehnologije su otvorile nove perspektive za žene, ali su one i dalje pretežno upućene na rutinske poslove, kao što su unos i obrada podataka, dok je kreativni deo posla uglavnom prepušten njihovim kolegama. Pri tome, nove mogućnosti u obrazovanju i karijeri koje nudi virtuelni prostor interneta nisu u istoj meri dostupne svim ženama na planeti: krajem devedesetih godina 20. veka procenat žena online bio je 38% u SAD, nešto iznad 22% u Evropi i svega 19% u Africi.

Prema istraživanjima Evropske komisije, najznačajniji faktori rizika za žene koje žele da naprave karijeru u nauci su to što se nauka prikazuje kao neprijateljsko okruženje za žene, zatim rodna neosetljivost i neosvešćenost naučnih kadrova i nedovoljan broj žena na visokim pozicijama u naučnim i akademskim krugovima. Da bi se to prevazišlo, potrebno je pre svega promeniti obrasce ponašanja i vrednosne norme, omogućiti ženama da postignu ravnotežu između karijere i porodice, pomoći im u karijeri, posebno u početnoj fazi. Treba prevazići rodne stereotipe i programske obrazovne sadržaje načiniti i metodološki i sadržinski rodno osetljivim.

Još uvek postoji i značajni tzv. pay gap – razlika u visini novčanih nadoknada za isti posao koji obavljaju žene i muškaraci dok su najmanje razlike u primanjima u Danskoj, Grčkoj, Bugarskoj i Sloveniji (11–15%), a najveće u Austriji, Belgiji, Italiji, Češkoj i Estoniji (30–47%).

Posebno treba podržati dolazak žena na ključne položaje, ne samo u akademskom prostoru već i u upravljačkim strukturama, preko institucija grantova, pozitivne diskriminacije i umrežavanja.

Izvor: womeninscienceday.org